Ponekad su nesigurnost i nezadovoljstvo fizički vidljivi, istetovirani borama i besciljnim lutanjima ljudi koje srećem svakodnevno na ulici. Opterećeni besmislenim razlozima, manjkom entuzijazma i istorijskim momentima, više liče na besomučno vrtenje u krug nego na pojedine discipline Olimpijskih igara ili nekih tamo atletskih prvenstava.

Šire se najčešće vetrom, i bez obzira što ih tada ne možeš jasno definisati, najavljuje ih jeza satkana od pesimizma i negativnosti koju mogu da donesu.


Biti ispunjen na našem deliću planete sve više podseća na neki vrlo realističan scenario filmskog trilera, nego li na #bucketlist prepun osvajanja Everesta, bungee jumpinga na Novom Zelandu ili vrlo ukusne šoljice pravog cejlonskog čaja.

Došli smo do linije razdvajanja, gde se realnost i naučna fantastika prožimaju, pred zidom koji smo sami sazidali, na korak od boljeg koje klizi pod nogama i jednim jedinim pitanjem koje ima snagu da anulira sve one pomenute terete, fizička obeležja nezadovoljstava i besciljna lutanja.

Želimo li iskreno da se menjamo?


Vrlo sam svestan da dolazimo sa mesta koje u ovom trenutku (ili već poduži period vremena) nikako ne može parirati nekim drugim delovima sveta u finansijskom ili već tehničkom ili nekom tamo trećem smislu, ali ono što svako od nas može uraditi jeste upustiti se u naše male lične avanture, potpuno nevezane za naše lokalne opterećujuće priče, i krenuti se menjati. Učiti, raditi, biti najbolja verzija nas samih.

I pritom, za sve ovo, ne treba imati milione…


Treba imati petlju.

U poslednjih pet godina, koliko sam sve slobodniji od svih oblika lokalnog brainwashing-a, upoznao sam ljude koji su od početka učili programirati, da bi danas bili prilično uspešni programeri, inspirativne dizajnere, osnivače festivala, nezavisne putnike i ljude sa verom u bolje ishode od onih nametnutih, nezavisne od geografske lokacije ili trenutne političke ili ekonomske situacije.

Upoznao sam čitav novi svet sazidan od optimizma i upornog odbijanja da se stvari moraju odigravati onako kako je to tvoje okruženje ili društveni sistem odredio.


Indie Voyager je mreža ovog tipa ljudi; prva pomisao koja mi je pala na pamet 18. avgusta 2014., kada sam u krevetu, još uvek prilično sanjiv, čuo vest iz susedne sobe sa glasno odvrnutog tv-a: „Danas je 25. godišnjica slavnog Woodstock festivala.”

Par sati kasnije sam već imao domen, a tokom sledećih godinu i po dana tražio inspiracije kojima se voditi pri kreiranju ovog medija.

Danas 100% stojim iza svakog predloga, festivala, priča koje imate priliku pronaći na sajtu na engleskom, kao i svakog sledećeg posta koji će osvanuti na našem jeziku.


I da se razumemo, ovde nema mesta nikakvim frustracijama.. Samo idejama koje pokreću da nešto stvorimo, iskusimo i živimo na način na koji smo oduvek želeli živeti.