Find the spot. Check.

Postavi šator u maximalno pet minuta. Check.

Na tuširanje!


– Slušajte ljudi. Ovako stoje stvari… Imate ovde tri lavaboa za umivanje, voda je ispravna za piće a tuširanje je svaki dan tu na zatvorenom bazenu od 10 do 12 i od 4 do 6…

– Koliko je sati?

– 6.15.

– Pa ti mora da me zajebavaš… I šta sad, do sutra u 10 nema nikakva varijanta da se istuširamo?

– Nažalost nema… Ili jedino ako platite upad na otvorenom bazenu, pa se tamo sredite…

Čuje se jezivo škripanje misli dok mozak na dobrih 34 stepena obrađuje upravo dobijene informacije i nakog par minuta realnih problema sa  funkcionisanjem mašine, dolazimo do najlogičnijeg i definitivno najboljeg rešenja situacije:

– Ma ko ga jebe… Smrdećemo.


Dakle, kako početi priču o Arsenalu… Možda od poznate izjave Pete Seegera, američkog folk muzičara koji je jednom prilikom izjavio da su festivali relativno bezbolan način za upoznati masu i preneti im svoje mišljenje, bez preteranog smaranja sa dosadnjikavim i dugim govorima. Neka bude ovako…

I neka ova mudra misao bude vodilja ovog osvrta na Arsenal Fest koji se odigrao prošle nedelje, i pritom se olako svrstao u sami vrh festivala koje sam posetio u poslednjih petnaestak godina.

Možda zbog odlične ekipe sa kojom sam se gubio u vrelim muzičkim virtualnim tunelima spektakularne Ane Popović ili osvežavajuće kiše koja nas je oprala usred mog oduševljenja sa live performansom legendarnih Thievery Corporation… Možda zbog toga što me iskustvo naučilo da nikad ni od čega ne očekujem previše jer je ono što dobiješ ako je ishod pozitivan, uvek mnogo snažnije i upečatljivije od očekivanog…

A možda upravo zbog toga što nisam slušao dosadnjikave i duge govore, gledao YouTube snimke i izveštaje konvencionalnih medija o festivalu, već opušteno utonuo u sve što Arsenal jeste i nudi, i formirao mišljenje bez uticaja drugih, samo i isključivo na osnovu viđenog i doživljenog.

U svakom slučaju, za sve vas koji prvi put čujete za Arsenal, u pitanju je trodnevni muzički festival (ove godine uz promo veče i Josipu Lisac pre otpočinjanja zvaničnih tri dana), koji se svake godine održava u Kneževom Arsenalu, fabrici naoružanja iz 19. veka, u Kragujevcu, Srbiji. U pitanju je fest koji se za samo nekoliko godina nametnuo kao jedan od najzanimljivijih i najperspektivnijih festivala bivše Jugoslavije, i koji, ukoliko ovako nastavi, ima odlične šanse da se izdvoji kao jedan od najboljih festivala regiona. Mislim, valja spomenuti da je ova ekipa ranijih godina u nekadašnju prestolnicu Srbije dovodila imena poput Skunk Anansie, Stereo MCs, Asian Dub Fondation, kao i većinu najboljih bendova i izvođača sa teritorije bivše nam države.

Ove godine – ko je visio na Arsenalu, imao je priliku odlepiti uz već pomente Thievery Corporation, Anu Popović, ali i Anthrax, Buzzcocks, Dub Fx, Skindread, Ramba Amadeusa, Darka Rundeka, Damira Urbana, Gobline, Orthodoxe, Ritam Nereda, Brkove, Elvisa Jacksona…

Idemo sad, o svemu ukratko:


Kiša (oko Kragujevca)

Ovaj izraz sam čuo u petak valjda pedeset puta.

Uglavnom, u našem slučaju, kiša nas nije zaobišla, ali gromovi i munje jesu, i bez obzira što je nikako nisam priželjkivao, iz ove perspektive gledano, upravo je ta osvežavajuća kiša dala jaki trip feeling odličnom koncertu Thievery Corporation-a.


Kamp

Najbolji deo svakog festivala, a samim tim i Arsenala, je definitivno atmosfera u kampu. Pored ne spavanja danima, jer već u rano ujutro sunce krene da prži šator terajući i nas i komšije da izbacujemo glave iz istih kao mungosi kada proveravaju da im ne preti neka opasnost, poslepodnevno kuliranje u hladu, uz odličnu muziku i hladno pivo je uvek nezaboravno iskustvo… I bez obzira na koliko festivala odeš – utisak je uvek isti.

Što bi Ameri rekli – čisti bonding.

Arsenalov kamp, kada se izuzme ograničeno vreme tuširanja, je u suštini skroz cool varijanta. Smešten je odmah pored gradskog fudbalskog stadiona, te otvorenog i zatvorenog bazena, na nekih 20ak minuta chill šetnje od samog festivala.


Exit?

Posle priče sa nekolicinom likova koji su takođe imali priliku rasti zajedno sa Exit festivalom ranih 2000-ih, složili smo se Arsenal zaista podseća na to neko vreme. Festival raste brzo, ima perspektivnu budućnost, odličan main stage sa vrlo dobrim ozvučenjem, i sve dok neka veća lova tu ne upliva, iskreni vajb. I to je ono što se traži i ono što nas je oduševilo.

Da se razumemo, bilo bi vrhunski videti da još jedan festival iz regiona postigne tu popularnost koju je Exit doživeo posebno u poslednjih desetak godina, ali ja lično uvek glasam za manje popularne festivale jer oni uvek sa sobom nose bolju energiju.

I kod ovih drugih, što je vrlo bitno, ne vrti se sve oko love…


Cene

…van festivalskih prostora su i više nego pristupačne. Na samom festu su festivalske.


Kraljica Planete Gongo

Na ivici main stage-a. Svanulo.

Putokazi

Ukoliko vam je poseta Arsenal Festu ujedno i prva poseta gradu Kragujevcu, moguće je malo gubljenja. Nedostajalo je više smernica za kretanje kako bi se ekipa sa strane snašla po gradu, a posebno neki info pult na autobuskoj – ili već mape sa pravcima kretanja do kampa ili samog festivala. U suštini, nešto slično onome što se može videti u Novom Sadu pred početak Exita.


I recimo da je to više-manje to. Ukoliko imate da dodate nešto, ubacite komentar. Sažeti komentar. U stilu Pete Seegera.

Vidimo se sledeće godine u Kragujevcu. 😉