English

Prvi deo Samotraki vodiča


SOLUN

  1. jul, 2017

Poz iz Soluna! Juče došli ovde, iznajmili stan na sedam dana. Stan je cool, prilično komforan i u centru grada 😉 u Skoplju bilo extra… Nismo našli ovde FB hosta, ali ćemo se naći sa nekim Sirijcem, studentom arhitekture u Milanu koji je takođe ovde i očekujemo da će se još neko javiti 😉

Odgovorio nam je i jedan CS host sa predlozima i sad smo u fazi istraživanja… Tražili smo od njega preporuku za alternativne, hippie destinacije i lik nas je pogodio skroz. Predložio je i Krit, i egejsku stranu neke planine između Soluna i Atine, ali pre svega… rekao nam je da moramo otići na Samotraki!

Ovde stvari postaju zanimljive! Ostrvo je navodno prilično nekomercijalno i jako malo official informacija pronalazim na internetu – bar na engleskom. Trenutno tražim u kojoj meri ostrvo ima pristup internetu da mogu opušteno raditi online dok sam na ostrvu.

Inače, kad budemo kretali, idemo prema turskoj granici vozom, put će trajati oko 7 sati pa onda dva sata trajektom… Ostrvo je puno prirodnih bazena kako se penješ uz planinu i vodopada, a nema noćnog života, već je ekipa na plaži, gitare, logorska vatra i opuštencija..

Ono što je cool je da je Samotraki ujedno i prvi predlog našeg hosta iz Skoplja, kao i njenih prijatelja. Devojka je climberka i kaže da je jaaako dobro tamo i da bi nam se svidelo… Ujedno kažu da je istopirati ga najopuštenija stvar… Svi staju…

Toliko, čujemo se uskoro!

KO JE PASTIR?!

SAMOTRAKI

Smestili smo se u free kampu, kupili šator, ležaljke, večeri provodili u obližnjem selu Terma, prodavali nakit, upoznali se sa drugim prodavcima nakita, slušali svirke na seoskom trgu na kome se svake večeri skupi par stotina ljudi koji dođu na trg iz bukvalno svih pravaca…

Posetili dva niza vodopada i prirodnih bazena, slušali dve hippie Poljakinje kako sviraju panovu frulicu dok se kupamo u hladnjikavoj kristalno čistoj vodi na, ispostaviće se, našem omiljenom mestu na Samotrakiju.

Od kampa do Terme stopirali svaki dan, po nekoliko puta i vozili se u svim mogućim prevoznim sredstvima.

Otišli u glavni grad (selo) Samotrakija – Horu, popeli se na tvrđavu, seli na klupicu i posmatrali spektakularan prizor koji bez sumnje nikoga ne ostavlja ravnodušnim…

U povratku nas povezla žena u autu prepunom stvari, uvalili se u njene haljine, šešire, torbe i ćutke posmatrali predele unutrašnjosti ostrva. Koze. Stotine i hiljade koza, kojih prema nekim podacima, ima gotovo stotinu hiljada. 4-5 puta više od stanovnika…

Ne znamo da li je bila luda, na nečemu ili samo drugačija.

Ležali u ležaljkama satima….

Na početku bili šokirani najčešćim pitanjem na ostrvu: “Koji ti je ovo put da si na Samotrakiju?”, a svakim sledećim danom shvatili zašto ljudi tamo odlaze po treći, sedmi ili petnaesti put…

Ne znamo da li smo našli Pastira. Mi volimo da mislimo da jesmo. A ako i nismo… Naći ćemo ga sledeće godine…

PISMO SA SAMOTRAKIJA

  1. avgust 2017.

U tripovima sam non-stop. Na drugi niz vodopada smo išli nas troje na jednom motoru. Vodio nas je lik koji je planinar. Plivao sam u rajskom, skroz providnom prirodnom bazenu tačno ispod velikog vodopada. Ne mozeš disati od jačine pada vode.

Upravo se vratili iz Hore koje se nalazi na padini planine. Popneš se na vrh, kod tvrđave, i na samoj litici stoje dve klupice sa kojih pogled puca na dolinu, okolne planine i more. Pogled je bolestan.

Svugde svira reggae. Svi su opušteni. Svi izgledaju polupano. Većina su nudisti.

Kao što ti rekoh ranije, moraš posetiti ovo ostrvo…